Glumac Aleksandar Vučković za naš dodatak „Prijatno“ priča o slobodnom vremenu, romanima pisca kog je nedavno otkrio i filmu koji je ostavio najveći utisak na njega u poslednje vreme. Pored toga što ga igra u brojim predstavama kao što su „Revolt“, „Divlje meso“ „Adresa svemir“, od ove nedelje ga publika gleda i u novoj predstavi Narodnog pozorišta u Beogradu – „Očevi i oci“.
Da li ste videli ovu ženu
Nešto što je u poslednje vreme ostavilo najveći utisak na mene definitnivno je film „Da li ste videli ovu ženu“ u režiji dva fantastična mlada reditelja Dušana Žorića i Matije Gluščevića. Ovo je njihov debitantski film koji se snimao nekoliko godina iz više delova.
Po mom mišljenju ovo je nešto apsolutno najautentičnije što je izašlo u poslednjih desetak godina kada je srpska kinematografija u pitanju (pored filma „Moj jutarnji smeh“). Maestralna Ksenija Marinković koja tumači glavnu rolu i plejada domaćih glumaca (ne manje maestralnih) napravili su film koji zaista pomera granice.
Nažalost, i pored nekoliko glavnih nagrada sa veoma značajnih festivala, što stranih što domaćih, ovaj film nije video dovoljan broj ljudi kod nas.
A uveren sam da bi dopiranjem do šireg auditorijuma ovo delo proširilo vidike ovdašnjeg gledaoca. Kada su serije u pitanju, koje usled nedovoljno slobodnog vremena ne stižem da gledam u meri u kojoj bih voleo, postoji jedna čiju premijeru četvrte sezone željno iščekujem u narednim danima. To je serija „Succession“. Remek-delo!
Adresa svemir
Postoji desetak predstava na trenutnim repertoarima kojima se uvek rado vraćam. Po jedan naslov koji preporučujem iz naših najznačajnijih pozorišnih kuća (iako svaka od njih ima bar po još dva-tri koji su baš po mom ukusu): „Zašto je poludeo gospodin R“ u JDP-u, „Tiho teče Misisipi“ u BDP-u, „Bela kafa“ u Narodnom pozorištu, „Konstelacije“ u Ateljeu 212.
Ako idete sa mališanima, onda ih obavezno vodite u Malo pozorište „Duško Radović“ na predstave „Dečak sa koferom“ i „Bambi“. Ne volim da pričam o svojim predstavama, ali ću iskoristiti priliku da pomenem predstavu „Adresa svemir“ po tekstu Volframa Loca u režiji sjajne Anje Suše, koju sa još šest svojih kolega igram u Bitef teatru.
Nažalost retko je igramo, imamo problem sa malim brojem publike, ali niko od ljudi koji dođu da je pogledaju, ne izađe ravnodušan iz sale. Garantujem da je to nešto potpuno drugačije u odnosu na sve što se igra na našim pozorišnim scenama.
Orijentalna muzika
Muzika koju slušam zavisi mi iskljičivo od životne faze u kojoj se nalazim tako da nemam nešto što bih posebno izdvojio. Trenutno kopam po nekim etno-džez varijantama orijentalne muzike. To je nešto što me ovih dana puni pozitivnom energijom.
Očevi i oci
Upravo smo u Narodnom pozorištu postavili predstavu“Očevi i oci“ po romanu Slobodana Selenića i rad na ovom komadu omogućio mi je da prvi put uzmem u ruke Selenićeve romane. Zaista renesansna ličnost kulturnog života ovog naroda.
Zbog političkih neslaganja sa vladajućim režimima iz perioda kad je pisao, Selenić je nepravedno zapostavljen. Ja sam ga „otkrio“ tek na pragu svojih tridesetih a siguran sam da devedeset odsto mojih vršnjaka jedva da je čulo njega (ili nije uopšte).
Koje god njegove knjige da se uhvatite, čeka vas nestvarno uzbudljivo putovanje kroz istoriju ovog našeg mentaliteta. A od svih knjiga posle kojih nisam bio isti, želeo bih posebno da izdvojim knjigu „Igra staklenih perli“ Hermana Hesea. Koga interesuje zašto, nek’ joj dozvoli da ga obuzme!
U prirodi
Slobodno vreme kog već duži period imam jako malo, pokušavam što više da provedem u prirodi, sâm ili sa dragim ljudima. Ako uhvatim dva, tri ili više dana da sam slobodan, onda bežim negde na planinu. Za nešto kraće varijante, tu su beogradski parkovi i kejovi. Mesta gde sam okružen drvećem, zelenom travom i vodom su zaista jedina gde osećam da zaista punim baterije za nove životne izazove.
Svakodnevni rituali
Pokušavam da se setim bar jednog ali iskreno ni jedan mi ne pada na pamet. Možda ispijanje čaja uveče, ali zbog brzog života koji svi živimo, često ne stižem ni to. Smatram (ili sam samo to negde procitao pa sam prihvatio kao svoje) da su svakodnevne rutine potrebne kako bi nam život imao kakvu-takvu stabilnost. Što dovodi do zaključka da ja još uvek tragam za svojom stabilnošću.
Slaba tačka – baklave
Najviše volim da jedem domaću hranu u malim, porodičnim restoranima, postoji nešto u tome što me ispunjava. Iako nisam nešto vešt u kuhinji u poslednje vreme sve više kuvam i trudim se da se preorijentišem na zdraviju ishranu. Kad je dezert u pitanju slaba tačka su mi baklave, ako su dobre ne mogu da se zaustavim.
Nisam neki ljubitelj noćnih izlazaka a i kafiće slabo posećujem. Sa prijateljima se obično sastajem i družim po stanovima. Čini mi se da u kućnoj atmosferi ljudi mnogo kvalitetnije komuniciraju.
Planine i zimi i leti
Moj izbor su uvek planine. I zimi i leti. Nekako su mi planine jedina mesta gde svakim svojim udahom imamo osećaj da radim nešto baš dobro za svoj organizam. A ako govorimo o nekim konkretnim mestima, omiljene su mi svakako destinacije na kojima još nisam bio a koje se nadam da su posetiti u nekom doglednom periodu.
Idealan dan
Takvog sam karaktera da sam siguran da bih u idealnom danu našao to nešto malo što mi sreću kvari i odmah mi to ne bi bio idealan dan. Trenutno sam u životnom periodu kada pokušavam da poverujem da je idealan dan jedino ovaj koji danas živim i, ako poverujem, voleo bih da tako ostane.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.