Suđenje Lindzi Klensi, Amerikanki optuženoj za ubistvo svoje troje dece, poslednjih nedelja ponovo je u centar pažnje javnosti stavilo temu o kojoj se, uprkos njenoj ozbiljnosti, i dalje nedovoljno govori – mentalno zdravlje žena tokom trudnoće i nakon porođaja.Dok odbrana Klensi tvrdi da je u trenutku smrti dece patila od teškog mentalnog poremećaja, uključujući postporođajnu psihozu, i da zbog svog psihičkog stanja nije bila krivično odgovorna, tužilaštvo nastoji da dokaže da je bila svesna svojih postupaka i da je ubistva planirala. O tome će odluku doneti sud, ali je slučaj daleko izvan sudnice pokrenuo raspravu o tome koliko društvo zapravo razume postporođajne psihičke poremećaje, piše Pero Jovović.Za Danas o postporođajnoj psihozi, simptomima koji mogu da ukažu na nju, razlikama između depresije, anksioznosti i psihotičnih poremećaja, kao i značaju pravovremenog prepoznavanja problema govori dr Miloš Marković, specijalista psihijatrije i doktor medicinskih nauka, čiji su poseban klinički i istraživački fokus perinatalno mentalno zdravlje.Dr Miloš Marković; foto: Privatna arhiva„Traganje za pojedinačnim krivcem treba ostaviti u sudnici“Prema njegovim rečima, slučaj Lindzi Klensi otvorio je važnu temu, ali način na koji se o njemu govori nosi i određene rizike.„Tema perinatalnog mentalnog zdravlja je i dalje zapostavljena i značajno stigmatizovana, a senzacionalizam kojim je propraćen ovaj tragični slučaj majke koja je ubila svoje troje dece, od kojih je najmlađe imalo osam meseci, preti da ugrozi mogućnost za podizanje svesti o perinatalnom mentalnom zdravlju, odnosno o mentalnom zdravlju tokom trudnoće i nakon porođaja“, kaže Marković za Danas.U sudskom postupku se, dodaje, mentalno stanje optužene posmatra unazad – analiziraju se njen život, porodični odnosi, komunikacija i psihijatrijsko lečenje, dok o tome svedoče članovi porodice, lekari, psihijatri, sudski veštaci i drugi stručnjaci. Istovremeno, u javnosti se raspravlja o odgovornosti same optužene, njene porodice, zdravstvenog sistema i ljudi koji su učestvovali u njenom lečenju.Upravo tu, smatra Marković, treba napraviti jasnu razliku između pitanja kojima se bavi sud i onoga što iz ovog slučaja može da nauči šira javnost.Umesto spekulacija o konkretnom slučaju, fokus bi trebalo usmeriti ka razumevanju mentalnih poremećaja koji mogu da se pojave tokom trudnoće i nakon porođaja, ali i ohrabrivanju žena da, kada primete psihičke tegobe, potraže stručnu pomoć.Trudnoća nije zaštita od psihičkih poremećajaJedna od čestih zabluda, objašnjava Marković, jeste verovanje da trudnoća na neki način štiti ženu od problema sa mentalnim zdravljem.Naprotiv, trudnoća i period nakon porođaja predstavljaju vreme velikih fizičkih, ali i psihičkih promena, tokom kojeg postoji povećana osetljivost za pojavu različitih psihijatrijskih poremećaja, kao i mogućnost pogoršanja već postojećih problema.Problem predstavlja i to što žene o simptomima često ne govore.„Podaci iz istraživanja ukazuju na to da se mnoge psihijatrijske manifestacije prvi put javljaju upravo tokom trudnoće“, navodi Marković, dodajući da samo četvrtina žena kod kojih se razviju simptomi perinatalne depresije o tome obavesti svog lekara.Razlozi za ćutanje mogu biti različiti – od straha od osude okoline i toga da će žena biti doživljena kao „loša majka“, do bojazni da bi prijavljivanje psihičkih problema moglo da dovede do razdvajanja od deteta.Dodatni problem je što i same majke, ali ponekad i zdravstveni radnici, mogu da umanje značaj simptoma i pripišu ih uobičajenim posledicama trudnoće, porođaja, neispavanosti i prilagođavanja na život sa bebom.Nisu svaka tuga i strah postporođajna depresijaVažno je, međutim, razlikovati različita psihička stanja koja se mogu javiti nakon porođaja.Prolazno stanje tuge i emocionalne preosetljivosti veoma je često među porodiljama. Prema rečima Markovića, može se javiti kod čak 85 odsto žena, najizraženije je oko četvrtog ili petog dana nakon porođaja i uglavnom spontano prolazi u roku od dve nedelje.Depresivni poremećaj, međutim, podrazumeva intenzivnije ili dugotrajnije simptome.Među njima mogu biti izraženo depresivno raspoloženje, plačljivost, gubitak interesovanja, osećanje krivice, umor, poremećaji sna i apetita i teškoće sa koncentracijom, dok se u težim slučajevima mogu pojaviti i suicidalne misli.Ni anksiozni poremećaji nisu retkost. Marković navodi da se sa njima tokom trudnoće ili postporođajnog perioda susreće približno svaka peta žena.Mogu se manifestovati neprekidnom zabrinutošću, katastrofičnim razmišljanjem, napetošću, razdražljivošću, problemima sa spavanjem i ubrzanim radom srca, ali i ponašanjima poput neprestanog proveravanja ili izbegavanja određenih situacija.Posebno je važno pravilno razumeti nametljive misli koje se mogu javiti kod majki.Misli povezane sa sigurnošću bebe veoma su česte, dok kod nekih žena mogu da se pojave i neželjene misli o mogućem povređivanju deteta. Kod ove vrste poremećaja, međutim, takve misli su u suprotnosti sa željama i vrednostima majke i upravo je mogućnost da bi mogle da se ostvare ono što je uznemirava.Drugim rečima, sama pojava nametljivih misli ne znači da će majka povrediti dete. Kako objašnjava Marković, žene sa takvim simptomima često su zaštitnički, a ne preteći nastrojene.Šta je postporođajna psihoza?Za razliku od navedenih stanja, postporođajna psihoza predstavlja psihijatrijsko urgentno stanje.„Postporođajna psihoza je životno ugrožavajuće psihijatrijsko urgentno stanje i predstavlja visoki rizik po zdravlje i život kako majke tako i dece“, upozorava Marković.Reč je o retkom poremećaju koji se, prema podacima koje navodi, javlja kod približno jedne do dve na 1.000 žena nakon porođaja.Ne postoji, međutim, jedan simptom niti jedinstvena kombinacija simptoma na osnovu kojih bi se poremećaj u svakom slučaju mogao lako prepoznati. Njegova glavna karakteristika jeste psihoza, odnosno gubitak kontakta sa realnošću, koji mogu pratiti halucinacije, sumanute ideje, nepovezano mišljenje ili govor i promene u ponašanju.Prvi znaci mogu biti znatno manje očigledni.Među njima se često nalaze ozbiljni poremećaji sna, snažna anksioznost, nemir, izražena razdražljivost i osećaj da „nešto nije u redu“. Mogu se pojaviti konfuzija, izrazita nesanica, nagle promene raspoloženja ili preterana budnost.Ni porodica ne mora odmah da prepozna šta se dešava. Čak i kada se razviju halucinacije ili sumanute ideje, one ne moraju uvek biti očigledne ljudima iz neposrednog okruženja. Majka može delovati zbunjeno ili rasejano, a simptomi mogu značajno da variraju tokom samo nekoliko sati.Tako žena u jednom trenutku može delovati relativno pribrano, dok nekoliko sati kasnije može biti ozbiljno dezorganizovana ili psihotična.Gotovo polovina žena nema prethodnu psihijatrijsku istorijuPostporođajna psihoza najčešće se javlja tokom prve dve nedelje nakon porođaja i može se veoma brzo razvijati, tokom nekoliko sati ili dana, mada je moguće da se pojavi i kasnije.Poseban problem za rano prepoznavanje predstavlja činjenica da prethodna psihijatrijska istorija nije neophodan preduslov za njen razvoj.„Gotovo polovina žena koje razviju postporođajnu psihozu nema nikakvu prethodnu psihijatrijsku istoriju“, navodi Marković.Među poznatim faktorima rizika jesu lična istorija bipolarnog ili šizoafektivnog poremećaja, ranija epizoda psihoze ili manije, prethodna postporođajna psihoza, kao i porodična istorija bipolarnog poremećaja ili postporođajne psihoze.Njihovo odsustvo, međutim, ne znači da mogućnost razvoja poremećaja treba isključiti.Na postporođajnu psihozu, objašnjava Marković, treba posumnjati kod žene koja nakon porođaja razvije ozbiljne ili brzo promenljive psihijatrijske simptome, a takva stanja mogu se javiti i nakon pobačaja, mrtvorođenja ili prekida trudnoće.Oporavak je moguć, ali je presudno reagovati na vremeIako opis postporođajne psihoze može zvučati zastrašujuće, jedna od najvažnijih poruka jeste da pravovremena stručna pomoć može da napravi ogromnu razliku.Rano prepoznavanje i odgovarajuće lečenje mogu spasiti život, a stope oporavka su visoke, ističe Marković.Isto važi i šire za psihijatrijske poremećaje tokom trudnoće i nakon porođaja.„Psihijatrijski poremećaji koji se jave tokom trudnoće ili posle porođaja generalno imaju veoma povoljnu prognozu i izuzetno dobro reaguju na adekvatno lečenje“, navodi Marković, dodajući da kod velike većine pacijentkinja, kada se poremećaji na vreme prepoznaju i leče, dolazi do značajnog smanjenja simptoma ili potpune remisije.Zato bi mentalno zdravlje, smatra on, trebalo da bude deo brige o ženi već prilikom planiranja trudnoće, tokom njenog praćenja, ali i nakon porođaja.Posebno je važno prepoznati žene kojima je potrebno intenzivnije psihijatrijsko praćenje i, kada je neophodno, odgovarajuće lečenje.Prekid terapije u trudnoći nije odluka koja treba da se donosi olakoMarković ukazuje i na još jedan problem sa kojim se susreće u praksi – prekid već postojeće psihijatrijske terapije nakon što žena sazna da je trudna.Dešava se da trudnice i porodilje ostanu bez kontinuiteta terapije zato što je prekidaju samoinicijativno, ali ponekad i na inicijativu lekara.Takve odluke, naglašava, zahtevaju detaljnu procenu koristi i mogućih rizika terapije po majku i plod, ali istovremeno i procenu rizika koji nosi nelečenje psihijatrijskog poremećaja.„Rizici nelečenja poremećaja nikako nisu zanemarljivi“, upozorava Marković, jer posledice mogu postojati kako po mentalno zdravlje majke tako i po kratkoročne i dugoročne ishode kod dece.Šta iz slučaja Lindzi Klensi možemo da naučimoDok se u sudnici u Masačusetsu utvrđuje krivična odgovornost Lindzi Klensi, Marković smatra da bi šira društvena pouka trebalo da bude drugačija.Slučaj u kojem se ispituju postupci same optužene, njene porodice i brojnih stručnjaka koji su učestvovali u njenom lečenju pokazuje koliko je kod psihičkih problema tokom trudnoće i nakon porođaja važna komunikacija između žene, porodice i zdravstvenih radnika.Porodica bi trebalo da bude podržavajuća i neosuđujuća, dok zdravstveni sistem mora da omogući povezanost različitih stručnjaka koji dolaze u kontakt sa trudnicama i porodiljama.To ne podrazumeva samo psihijatre.Perinatalno mentalno zdravlje, prema rečima Markovića, trebalo bi sistemski uključiti u kontakte koje žena tokom trudnoće i nakon porođaja ima sa ginekolozima, babicama, patronažnim sestrama, izabranim lekarima i pedijatrima, uz lakši pristup psihijatrijskoj pomoći kada je ona potrebna.Istovremeno je potrebno stvarati društvenu atmosferu u kojoj žena neće strahovati da će zbog priznanja da ima psihičke tegobe biti osuđena kao loša ili nesposobna majka.Dok će o tome šta se dogodilo u slučaju Lindzi Klensi i o njenoj krivičnoj odgovornosti odlučivati porota, jedno pitanje koje je taj slučaj otvorio ne završava se u sudnici.„Upravo u tome i leži prava pouka ovog slučaja – da traganje za pojedinačnim krivcem treba ostaviti u sudnici, a fokus usmeriti na jačanje svesti i sistema podrške za žene i porodice u ovom osetljivom periodu“, zaključuje dr Miloš Marković za Danas.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
