Deca već sa tri i po ili četiri godine mogu da počnu da usvajaju osnove logike programiranja, ali ne kroz pisanje kodova i komplikovane zadatke, već kroz igru, pokret, LEGO kockice i rad sa edukativnim robotima. Na taj način najmlađi uče da povezuju uzrok i posledicu, prate redosled koraka i samostalno dolaze do rešenja, objašnjava Mina Ignjatović, osnivač Robo Zone, škole robotike.U vreme kada se deca sa telefonima i tabletima susreću gotovo od najranijeg uzrasta, često se govori o tome da su nove generacije „digitalno naprednije“. Ipak, činjenica da dete bez problema pronalazi video, pokreće igricu ili se snalazi u aplikacijama ne znači nužno da razume tehnologiju koju koristi.„Tu postoji velika razlika. Dete može fantastično da koristi telefon, pronađe video, instalira igricu ili se snađe u aplikaciji, ali to ne znači da razume tehnologiju. Jedno je biti korisnik tehnologije, a drugo razumeti kako ona funkcioniše i naučiti da je koristiš kao alat za stvaranje“, kaže Mina Ignjatović.Programiranje za četvorogodišnjaka, naravno, ne izgleda kao programiranje odraslih. Nema komplikovanih kodova i formula. Sve je prilagođeno uzrastu, pa dete kroz priču, boje, pokret, igru i praktične zadatke zapravo usvaja prve principe programerskog razmišljanja.„Dete od četiri ili pet godina neće pisati kod, već kroz igru uči osnovnu logiku programiranja, redosled, uzrok i posledicu i kako jedna naredba izaziva određenu reakciju. Kada radi sa edukativnim robotom, vrlo brzo može da vidi rezultat onoga što je samo osmislilo. Taj trenutak kada shvati: ‘Ja sam mu rekao šta da uradi i robot me je poslušao’ za njih je posebno važan“, objašnjava Ignjatović.Još važniji trenutak može da nastane kada robot ne uradi ono što je dete zamislilo.Umesto da odmah dobije tačno rešenje, dete pokušava da pronađe gde je pogrešilo, vraća se na prethodne korake i traži drugi način da ostvari svoju ideju. Upravo kroz taj proces, kaže Mina, razvijaju se veštine koje nemaju veze samo sa budućim učenjem programiranja.„Kada dete želi da njegov robot proradi, ima veoma konkretan razlog da ostane fokusirano. Ako nešto ne funkcioniše, mora da proveri šta je napravilo i proba drugačije. Tako kroz igru vežba koncentraciju, strpljenje, logičko razmišljanje i rešavanje problema, a da mu niko nije rekao: ‘Sada ćemo da vežbamo koncentraciju’.“Važna lekcija krije se i u samom odnosu prema grešci. Ako robot ne posluša naredbu iz prvog pokušaja, zadatak nije završen. Naprotiv, tada počinje potraga za rešenjem.„Dete uči da greška nije kraj zadatka, već deo rešavanja problema. Naši edukatori mu pružaju podršku, ali je važno da ono dobije prostor da razmišlja, menja i ponovo pokušava.“Upravo sposobnost dece da sama pronađu rešenje jedna je od stvari koja je Minu tokom rada sa najmlađima najviše iznenadila.„Odrasli često unapred pomisle da je nešto previše komplikovano za određeni uzrast, a dete problem posmatra potpuno drugačije. Nekada do rešenja dođe putem koji nama odraslima uopšte ne bi pao na pamet. Zato je važno da im damo prostor da pokušaju, pogreše i sami pronađu način.“Jedno od pitanja koje danas muči veliki broj roditelja jeste i odnos dece prema ekranima. Mina smatra da nije dovoljno posmatrati samo koliko vremena dete provodi uz telefon, tablet ili računar, već i šta za to vreme radi.Pasivno gledanje sadržaja i korišćenje tehnologije za istraživanje, stvaranje i rešavanje problema nisu isto.„Nije poenta potpuno skloniti tehnologiju iz života deteta, jer će ona svakako biti deo njegovog odrastanja. Mnogo je važnije naučiti dete da tehnologiju koristi smisleno i da uz nju istražuje, stvara, rešava probleme i uči, a ne samo da pasivno konzumira sadržaj.“Sa razvojem veštačke inteligencije, pred roditeljima i edukatorima pojavljuje se još jedno pitanje: kako tako složen pojam objasniti detetu od pet ili šest godina?Odgovor, kaže Mina, zapravo može da bude veoma jednostavan.„Rekla bih mu da je veštačka inteligencija veoma pametan digitalni pomoćnik koji je naučio iz mnogo primera i zato može da nam pomogne da pronađemo odgovor, prepoznamo nešto ili napravimo nešto novo. Ali bih mu odmah objasnila i da taj pomoćnik može da pogreši.“Upravo zbog toga smatra da je važno da deca od početka nauče da veštačku inteligenciju posmatraju kao pomoć, a ne kao zamenu za sopstveno razmišljanje.„AI nije neko ko treba da razmišlja umesto njih. To je alat koji može da im pomogne, dok oni i dalje treba da postavljaju pitanja, proveravaju i donose odluke.“Zato prvi susret deteta sa programiranjem ne mora da ima mnogo veze sa ekranima, komplikovanim kodovima i pojmovima koje ne razume. Za početak je dovoljno da dobije zadatak, smisli rešenje, pokuša, pogreši i proba ponovo.Jer cilj nije da dete nauči napamet gde treba da klikne, već da počne da razume zašto se nešto dogodilo i šta može da uradi drugačije da bi došlo do rešenja.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
