Početna » Rasko Ćirić, ilustrator i muzičar : Makartni je rekao da je „Rubber Soul projekat“ vrlo zanimljiv

Rasko Ćirić, ilustrator i muzičar : Makartni je rekao da je „Rubber Soul projekat“ vrlo zanimljiv

by admin

Rastko Ćirić je jedan od naših najcenjenijih grafičkih umetnika, a njegov muzički opus “Rubber Soul Project” kritika smatra genijalnim.

Ostvario je obimno i nagrađivano delo u svim grafičkim oblicima, na filmu i u muzici. Autor je 16 animiranih filmova. Imao je 50 samostalnih izložbi (Beograd; Novi Sad; Vranje; Ljubljana; Kopar; Anesi i Orleans, Francuska; Legnica, Poljska; Hirošima, Japan; Seul, Koreja; Poler, Belgija). Bio je saradnik-ilustrator Njujork Tajmsa (New York Times Book Review).

Uradio je preko preko dvadeset knjiga, sa originalnim ilustracijama i pričama. Dobio preko devedeset domaćih i stranih nagrada. Kao profesor ilustracije i animacije na Fakultetu primenjenih umetnosti odškolovao je 30 generacija novih umetnika.

-Moj otac Miloš i majka Ida su grafičari, koji su se upoznali na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Odmah pošto su diplomirali, ja sam se rodio, 1955. godine. Već sa dve godine mogao sam da uzmem olovku u ruke i da crtam. Nisam umeo da kažem Rastko, pa sam sebe zvao Aka. Kad sam napunio 50 godina, uradio sam dve velike knjige, koje se zovu „Svaštara“. To je kolekcija mojih radova počev od 1957, kada sam napravio prve crteže kao Aka, pa sve do danas. Roditelji su me samo pustili da crtam, nisu me podučavali. Ja sam sedeo za svojim malim radnim stolom, imitirao ih i polako sve više ulazio u svetove umetnosti.
Moji roditelji su od početka šezdesetih leta provodili na moru, u Bolu na Braču, na poziv Bogdana Kršića koji je tamo imao kuću. Bilo je nezaboravno, on je tamo stalno organizovao zabave, jelo se, pilo se i pevalo uz gitaru. Svoju prvu gitaru dobio sam od tog društva kad sam bio mali. U Bolu se formirala prava mala umetnička kolonija. Bilo je tamo i glumaca, režisera, najviše naravno likovnih umetnika. Sredinom šezdesetih i moj otac je tamo kupio kuću, na njoj naslikao sunčani sat, a čitava porodica je radila na velikom mozaiku na zidu kuće, koja je i sama danas jedno umetničko delo. Bol je do kraja osamdesetih bio prelepo mesto za odmor, dok nije počeo rat – priča Rastko Ćirić.

Rasko Ćirić, ilustrator i muzičar : Makartni je rekao da je „Rubber Soul projekat“ vrlo zanimljiv 2
Foto: Branislav Radišić

Za Rastka su ilustracija, grafika, dizajn, oprema knjiga, animacija porodični posao.

– Bogdan Kršić je postao kasnije moj profesor kada sam upisao Fakultet primenjenih umetnosti, predavao mi je Grafiku knjige. Moj otac je tada na istoj školi predavao grafički dizajn, koji je u svoje vreme i osnovao. Osim mene, i moj brat Vukan je završio isti fakultet, a i obe moje ćerke. Zaista smo porodično u tome. Posle diplomiranja, deset godina sam bio frilenser, a potom sam i sam postao profesor na istom fakultetu. Predavao sam ilustraciju, a potom sam osnovao i predmet Animacija. Moja starija ćerka Iva je sada tamo docent i predaje animaciju. Druga ćerka Manja se bavi ilustracijom, a zaposlena je u firmi koja se bavi kompjuterskim igrama – dodaje Ćirić.

Rasko Ćirić, ilustrator i muzičar : Makartni je rekao da je „Rubber Soul projekat“ vrlo zanimljiv 3
AKA, izložba dečjih crteža u Dečjem kulturnom centru u
Beogradu, 2016.

Od malena je bio okružen značajnim umetnicima.

– Još sedamdesetih dok sam bio u gimnaziji, radio sam ilustracije koje su objavljivane u časopisu „Čik“ čiji je saradnik bio Matija Bećković, naš komšija, legendarni pesnik. Preko njega sam objavljivao svoje prve karikaturalne crteže. Voleo sam da crtam takve stvari. Ubrzo je Duško Radović 1973. osnovao časopis „Poletarac“, za koji sam, zajedno sa ocem i majkom uradio puno ilustracija. Dosta kasnije me je pozvao urednik „Politikinog Zabavnika“, da i za njih radim. Tako da sam ostavio veliki trag u tim ilustrovanim časopisima. Imao sam sreću da od ranog detinjstva i mladosti budem u prvoj ligi beogradskih stvaralaca. Osim Matije i Duška, saradjivao sam sa Rankom Munitićem, Dušanom Makavejevim, Timotijem Bajfordom, Miloradom Pavićem, Đorđem Balaševićem, Igorom Kordejem i mnogim drugima – kaže on.
Rastko je tvorac kultnih knjiga „Ale i bauci“, „Svojeručni Zoo“, „Priče o Prtku“, „Vilinski šah“ i drugih.
– Knjiga „Ale i bauci“ je zaista imala fantastičan uspeh i bila neverovatno izreklamirana. Tekst o tim čudnim bićima srpske mitologije je napisao profesor Aleksandar Palavestra. Medjutim, pošto je Saša imao ozbiljnu karijeru kao arheolog, koji piše ozbiljne knjige, ovu je objavio pod pseudonimom A. Peragraš (šargarepa naopačke). Zbog toga su svi posle mislili da sam ja napisao tu knjigu, jer je pisalo da su moji crteži. Moja prva diplomska knjiga „Bolske fjabe i gočice“ sadrži zapravo slična stvorenja, fantastična bića mitologije Bola na Braču. Ta knjiga na neki način najavljuje Ale i bauke. Moja prva objavljena knjiga bila je knjiga pesama Desanke Maksimović „Ne ostavljaj me nikad samu“ – priča Rastko.

Prvi animirani film radio je na Balaševićevu muziku.

– Čim sam diplomirao počeo sam da radim i animirane filmove. Prvi rad mi je bio „Odlazi cirkus“ po pesmi Djordja Balaševića. Trebalo mi je tada skoro godinu dana da uradim šest minuta filma, zapravo spota. Balaševića sam upoznao kad je bio u vojsci u Požarevcu. Kada sam završio film on je odavno već bio u civilu. Bio je oduševljen. Odbio je svoj deo nagrade kada je taj film dobio premiju vojvodjanskog siza kulture. Rekao je da sve pare idu meni za toliki trud. Bio je više od džentlmena. Posle sam te animacije pretvorio u zootrope, i napravio samostalnu izložbu. Film „Tango regtajm“ radio sam posle toga, na moju muziku, uz pomoć mog divnog druga Laze Ristovskog. I posle još dosta toga, sve do poslednjeg „Svetlosti i senke“ – kaže on.

Muzikom se bavi takođe čitavog života.

– Godine 69. sam dobio prvu gitaru, akorde me je učio Bogdan Kršić. Deset godine kasnije sam poručio svoju gitaru koju sam posebno ukrasio. Ujak me je učio da sviram klavir. Imao sam sveske gde sam pisao tekstove stranih pesama i akorde. Svirao sam na stotine pesama na žurkama i plažama, a naročito sam voleo osim „Bitlsa“, složene kompozicije kakve su pravili grupe „Dženezis“ ili „Jes“. Od domaćih sam voleo „Korni grupu“ i „Idole”. Lake pesme za sviranje me nisu zanimale. Zanimljivo je da sam „Bitlse“ počeo da slušam tek posle Makartnijeve solo ploče, kad su se Bitlsi već raspali. – objašnjava Rastko.

Rasko Ćirić, ilustrator i muzičar : Makartni je rekao da je „Rubber Soul projekat“ vrlo zanimljiv 4
Kuća u Bolu, pastel, 1977.

„Rubber Soul Project“ je obeležio jedno vreme. Bend koji je Rastko predvodio snimio je dve ploče sa pesmama u razmaku od 20 godina, koje su napravljene potpuno u maniru Bitlsa. Rastkov vokal čudesno liči na Lenonov i Makartnijev. Ideja je bila da se snime pesme, koje ne postoje u opusu liverpulskih buba, a za koje postoji legenda da su ih nekada snimili. Projekat je započet u momentu kada Rastko upoznaje našeg proslavljenog književnika i prevodioca Gorana Skrobonju.

– Slučajno sam 1993. upoznao Gorana na službenom putu u Grčku. Bilo je to vreme sankcija. Išli smo na neki privredni sajam, pa smo delili sobu. Ja sam zapevušio neku pesmu Bitlsa, kad mi je on dodao drugi glas i priključio se. Odmah je bilo jasno da smo na istoj talasnoj dužini. Obojica smo bili zaista jako dobri poznavaoci svega u vezi „Bitlsa“. Ispričao sam mu ideju da se urade nepostojeće pesme. Na albumu „Rubber Soul“ Bitlsa ne postoji pesma sa tim nazivom. Razmišljao sam kako bi mogla da izgleda pesma koja ne postoji. Dogovorili smo se da on pokuša da napiše tekst. On je tekst smislio dok se tuširao u kupatilu, (a ta scena mnogo kasnije je dospela u dugometražni dokumentarac o projektu koji je režirao Dinko Tucaković). Ja sam potom napravio muziku i delovalo je obećavajuće. U to vreme sam slučajno upoznao multiinstrumentalistu Nebeta, a on me upoznao sa Miroslavom Cvetkovićm Cveletom i Čedom Macurom. Bend je praktično bio sklopljen. Sve se sâmo odmotavalo, kao da je sâmo nastajalo. Goran je nastavio da piše nepostojeće tekstove pesama. Ja bih odmah radio muziku. Pre svega bismo se dogovorili koji ćemo naslov da odaberemo od dvestotinak pesama i kom periodu iz rada Bitlsa ćemo da je pripišemo. Spisak smo našli u jednoj knjizi sa diskografijom Bitlsa gde su navedene sve te pesme. Tako je nastao naš projekat koji je imao dosta uspeha. Prva ploča je izdata dve godine kasnije – priča Rastko.

Rasko Ćirić, ilustrator i muzičar : Makartni je rekao da je „Rubber Soul projekat“ vrlo zanimljiv 5
Ilustracija za knjigu Bolske fjabe i gočice, 1979.

 

Mnogo godina kasnije za projekat se zainteresovao čuveni strip crtač Igor Kordej.

– Ja i Goran smo u tom periodu uradili još četrnaest pesama za nastavak projekta, jer smo priželjkivali uspeh. Želeli smo da sviramo koncerte, pa čak i da promovišemo sve to u inostranstvu. Priželjkivali smo da će prvi album dobro da se proda, da od tih para snimimo drugi. Dinko Tucaković je snimio dokumentarni film 2004. godine. Film je bogat medijski, ima tu osim izjava i puno vizuelno zanimljivih stvari. Po uzoru na kampanju Bitlsa povodom „Žute podmornice” napravili smo svoje table u prirodnoj veličini, kao naše dvojnike. Dvadeset godina kasnije snimili smo drugi album. Sve je počelo godine 2012, kad sam upoznao Igora Kordeja. Jedan dan mi je samo zazvonio na vrata. Pojavio se ogroman ćelavi tip, a ja sam ga sa fotografija iz mladosti znao kao mršavog i dugokosog. Bio je zainteresovan za projekt Rubber Soul, i odlučio da bude producent novog albuma. On je uložio svoj lični novac i napravili smo novi album i sve to zajedno izdali kao luksuzni set boks „Rubber Soul Project“, sa dva CDa sa muzikom, DVD filmom Dinka Tucakovića, knjižicom u kojoj je istoimena fanstastična priča Gorana Skrobonje, te na kraju knjižica o samom projektu. Igor je svojom ilustracijom dao poseban pečat tom izdanju. Konačno smo prošle godine za sav taj trud dobili nagradu „Global Music Award“. Poslali smo naravno Makartniju sve to da čuje i vidi. Neko iz njegovog menadžmenta je odgovorio da Makartni smatra da je to vrlo interesantno i da treba podržati muzičare iz našeg područja. Znam da je ploča stigla do producenta Bitlsa Džordža Martina, koji nam se u znak zahvalnosti potpisao – priča Rastko.

Novi album koji je Rastko uradio je solo ploča „Tropical Breakfast“.

– Putovao sam u Australiju par puta i moje utiske sa tog putovanja pretočio sam u pesme. Sad sam bio autor i tekstova. Na čudan način je taj album bio povezan sa „Rubber Soul Project-om“. Bio sam pozvan na Novi Zeland, da na medijskom festivalu predstavim naš album posvećen Bitlsima. Mislio sam da potom svratim u Australiju kod jedne moje drugarice iz starih vremena. Učinio sam to i prosto se desila inspiracija. Našao sam se u pravom tropskom raju i uhvatila me je prava nostalgija za mladošću. Iznenadila me je energija koja me je potom naterala da napravim tih dvanaest pesama – kaže Ćirić.

Retko ko zna da je Rastko Ćirić uradio kratki spot i poster plakat za izabrana dela Huga Prata o „Kortu Maltezeu“.

Film se zove „Korto u Beogradu“, a na njemu legendarni mornar stoji ispod statue pobednika na Kalemegdanu i gleda u pravcu reke, dok su okolo palme kao u nekom tropskom snu,

-Jeste, to je tada izdala „Komuna“ i oni su me zamolili da napravim promo materijal za strip izdanje. Za te stripove je iskorišćen i moj originalni strip font. Postoje dva plakata, jedan sa završnom scenom na Kalemegdanu, i drugi gde Korto stoji na platou ispred Narodnog muzeja. Drago mi je da sam Korta doveo i u Beograd – kaže na kraju Rastko Ćirić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Slični članci

Ostavite komentar