U Srbiji ne samo da je moguće kupiti antibiotik bez recepta, već je krenula njihova promocija sa državnog nivoa u kontekstu smanjenja cene.Zamislite situaciju: u trenutku katastrofalnih požara širom Evrope, kada stotine ljudi završavaju sa teškim opekotinama, antibiotici više ne deluju.Infekcije koje nastaju na opečenoj koži postaju smrtonosne, a Srbija, koja je treća po potrošnji antibiotika, upravo je zemlja u kojoj je antimikrobna rezistencija među najvišima u Evropi.Mi, srećom, još uvek nemamo žrtve katastrofalnih požara kod nas, ali imamo očiglednu neregulisanost primene dragocenih antibiotika, lekova koji spasavaju živote ljudi.Po preseljenju iz Australije u Srbiju i region 2022. godine, gde od tada radim, često pomislim na sintagmu „da Bog da imao pa nemao“.Dolazim iz Australije, gde je „antimikrobna rezistencija“ jedna od najpogrdnijih reči, gde se zbog toga antibiotici čuvaju zaključani, na najvišoj polici u apoteci, a cene su im namerno visoke (kao mera štednje i što manje upotrebe).Dolazim u Srbiju, gde se antibiotici još uvek mogu nelegalno kupiti bez recepta u apotekama koje nisu dovoljno regulisane.U apotekama u kojima, zbog nedovoljnih propisa i nedovoljne inspekcije, imamo situaciju da ih ima ili previše, jedna do druge, što ih stavlja u neravnopravnu konkurenciju i borbu za opstanak, ili u njima rade samo farmaceutski tehničari, ili je sasvim OK da se izda antibiotik bez recepta i na taj način „ubere pazar, ma koliko cena antibiotika mala bila“. Shvatam da je sve to vrlo različito, a samim tim i opasno.Pre par godina radila sam projekat iz društvenog preduzetništva u medicini u indijskom gradu Hajderabadu. Radi provere onoga što smo znali o Indiji – da je vodeća zemlja po antimikrobnoj rezistenciji, tj. srpski rečeno, otpornosti na antibiotike – kolege i ja pokušali smo da proverimo da li je moguće kupiti antibiotik bez recepta. Na iznenađenje svih nas na projektu, koliko god da smo istraživali, to nije bilo moguće. Indija je uspela da reguliše kolosalno tržište od preko milijardu stanovnika.Nekoliko godina kasnije, u Srbiji ne samo da je moguće kupiti antibiotik bez recepta, već je krenula njihova promocija sa državnog nivoa u kontekstu smanjenja cene. Isticanjem trgovačkih imena (protivno zakonu) i lažnim predstavljanjem antibiotika kao panaceje, slobodna prodaja se promoviše kao „idealno rešenje“, koje će pomoći kućnim budžetima građana, što je sa medicinskog stanovišta nedopustivo.Farmaceuti koji su spremni da izdaju antibiotike bez recepta nisu jedini zdravstveni radnici koji žele da udovolje pacijentima (i napune kasu). Jedan prijatelj mi je prošle nedelje spomenuo da mu je, kada je otišao kod doktora po redovnu terapiju, doktor prepisao neki antibiotik „da podigne, da ima, za svaki slučaj ako se razboli jer živi na selu“. To je protivno dobroj praksi i lekarskoj etici kada je u pitanju propisivanje ozbiljnih medikamenata.A kako to treba da bude?Antibiotik može da prepiše samo lekar, pošto se prvo potvrdi da je infekcija bakterijskog porekla (npr. urinokultura, bris grla, krvne analize). Na osnovu tipa bakterije i lokalnih podataka o rezistenciji bira se antibiotik sa najužim spektrom delovanja.Antibiotik se najčešće izdaje u apoteci na e-recept, besplatno, i plaća se samo participacija od 50 dinara. Farmaceut je dužan da ponovi dozu i obavesti pacijenta o načinu i trajanju upotrebe. Ako postoje neiskorišćene tablete ili kapsule antibiotika, pacijent ih može vratiti u apoteku radi propisnog odlaganja, kako ne bi zagađivale prirodu.Antibiotici u tabletama ili kapsulama koriste se vrlo stručno i ciljano i svaka zloupotreba ili uzimanje „nasumice“ ima velike posledice, kao što su pogoršavanje stanja, produžetak lečenja i stvaranje rezistencije na pogrešno primenjeni antibiotik. To, takođe, može dovesti do razvoja gljivičnih infekcija, čiji uzročnici takođe mogu postati rezistentni, tj. otporni na lekove.Kod rezistencije na antibiotike tablete i kapsule uglavnom nisu efikasne, jer je potrebna visoka koncentracija leka u krvi da bi stigao do žarišta infekcije.U tim slučajevima pacijent se hospitalizuje na poluintenzivnoj ili intenzivnoj nezi, gde se antibiotik daje putem infuzije. Ti dodatni dani provedeni u bolnici koštaju državu i sistem, a pravilnom upotrebom antibiotika sve to može da se izbegne i mogu da se uštede preko potrebna sredstva za lečenje težih bolesti, kao što su, na primer, onkološka oboljenja.Kontekst, svet i miSećam se kada sam pre desetak godina upoznala istaknutog kanadskog istraživača dr Dona Sheparda sa Univerziteta McGill, koji je, frustriran nemogućnošću da probije biofilm rezistentnog mikroorganizma, patentirao punjenje praznih belih krvnih zrnaca – leukocita – lekom protiv gljivica kako bi dopreo do žarišta infekcije u plućima.Sećam se ushićenja jednog od najvećih svetskih pobornika ograničene upotrebe antibiotika, Australijanca prof. Davida Patersona, tvorca sintagme „antimicrobial stewardship (AMS)“, koja bi se mogla prevesti na naš jezik kao „program racionalne upotrebe antibiotika“, kada su dva nova antibiotika za najteže slučajeve infekcija gram-negativnim bakterijama bila odobrena posle 10 godina od poslednje odobrene antimikrobne terapije.Sećam se kada je u Australiji primenjen protokol prema kojem antibiotike koji se „u prvoj liniji“ koriste u Srbiji – fluorohinolone – mogu propisivati samo infektolozi, a ne i lekari drugih specijalnosti.To je dovelo do očuvanja efikasnosti ovih dragocenih antibiotika, na koje bakterije vrlo brzo mogu da razviju rezistenciju, a koji se najčešće koriste za bolne, ali lako rešive urinarne infekcije – kada antibiotici deluju.Pa kako smo otpočeli ovu priču, da je i završimo sa opekotinama, koje uklanjaju prirodnu barijeru kože, pa rane postaju idealno mesto za kolonizaciju bakterija. Iako su njihovi uzročnici neke od najgorih bakterija, poznatih po visokom stepenu rezistencije u našem regionu (Pseudomonas aeruginosa, Staphylococcus aureus i Klebsiella pneumoniae), moramo kolektivno čuvati još uvek efikasne antibiotike, koji spasavaju živote, kako ne bi izgubili dejstvo.Infekcije kod upravo tih teških opekotina, ali i kod najugroženijih pacijenata – u postoperativnom periodu, kod pacijenata na onkologiji i kod imunokompromitovanih pacijenata – često dovode do sepse, koja je i uobičajen uzrok smrtnosti kod ovih pacijenata.Ironično je, u najmanju ruku, da se pacijenti dugo i skupim metodama i lekovima leče od najtežih bolesti, kao što su onkološke, ali da veliki deo tih pacijenata na kraju umire od bakterijskih infekcija. Koliko puta ste u poslednje vreme čuli da je neko podlegao posledicama sistemske infekcije, sepse, ili da je ostao na produženom bolničkom lečenju zbog nje i da se „jedva iščupao“?Paradoks je u tome da su nam novi antibiotici potrebni više nego ikad, ali ih je vrlo teško izumeti jer su bakterije više od 10.000 puta duže od nas na ovoj planeti. Preživele su klimatske promene, izumiranja, pa čak i kataklizme koje su uništile mnoge druge vrste, tako da su „naučile“ vrlo dobro da izbegnu baktericidno, tj. ubitačno delovanje antibiotika razvojem veštih mehanizama rezistencije, čineći antibiotike vrlo brzo neupotrebljivim ako se ne koriste pravilno.Antimikrobna rezistencija izazvana multirezistentnim bakterijama vrlo je loša reč, koja pri pomenu ledi krv u žilama i lekarima i bolničkim farmaceutima, kao i samim pacijentima i njihovim najbližima. Postoji način da sačuvamo šta se sačuvati može i da se ne „opečemo“ još više. Sledimo zakon, koristimo antibiotike racionalno, sledeći savete lekara i farmaceuta.Autorka je doktorand na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i generalni direktor Altitude HealthcareStavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
