Monografija „Malo iznad tla“, nastala je pod maskama i priča je o filmu koji je lepši od života

Ovaj proces za obojicu je bio otkrivalački, specifičan, i naporan jer su odgovorno pristupili poslu. Na monografiji je rađeno više od dve godine, i za vreme korone.

Stefan je, kako priča za Danas Srđan Karanović, dolazio kod njega u stan sa maskom, a tokom rada na monografiji rodila se ideja za još jednom knjigom, autobiografskom Srđana Karanovića “Sam o sebi”.

U jednom trenutku su tako pisali paralelno, svako svoju knjigu, pa se i trkali ko će pre da završi.

Za monografiju “Malo iznad tla” koja je trebalo večeras da bude predstavljena, ali je otkazana zbog tehničkih razloga u Dvorani kulturnog centra Beograda,  im je obojici bilo najvažnije da ne bude klasična i za taj njen kvalitet su obojica zaslužni.

Karanović zato što je imao svoja pravila, i Arsenijević jer je svemu pristupao čistog srca. Kako je to izgledalo ispričali su za Danas.

– Razgovori sa Stefanom su bili dugi i naporni za obojicu.  Pre svega što smo rad na toj knjizi obojica shvatali vrlo ozbiljno. Mislim da smo, zajedno sa pregovorima i dogovorima radili na njoj više od dve godine. – kaže Srđan Karanović, dodajući da je Stefan Arsenijević “s pravom, bio vrlo zauzet  završavanjem svog već slavnog filma “Strahinja Banović”, svojim studentima, porodičnim obavezama, putovanjima po festivalima”.

– Dogovorili smo se da ponovo odgleda sve filmove o kojima ćemo govoriti i da mi pošalje okvirna pitanja za svaki od njih. Onda bih ja čitao, razmišljao o njima i pokušavao da se setim snimanja. Onda bismo se sastali u mom stanu, obično subotom, i tri do četiri sata pričali o svakom od njih. Bilo je to vreme korone. Stefan je uvek nosio masku – kaže Karanović dodajući da je zanimljivo da je knjiga bila zamišljena u tri dela.

Srđan Karanović

“Nisam Stefanu davao ništa da čita da ne bi slučajno to uticalo na njegova pitanja”

– Prvi deo je trebalo da pišem ja o svom odrastanju i školovanju, drugi je trebalo da bude taj naš poduži razgovor, a za treći deo smo se dogovorili da zovemo Srđana Vučinića, poznatog filmskog kritičara, da napiše esej o svim mojim filmovima. On je prihvatio poziv koji je uključivao njegovu punu slobodu. Kad sam počeo da pišem svoj deo meni je odjednom to pisanje bilo prijatno ali mi je delovalo preopširno. Predložio sam Stefanu da se “osamostalim” i  možda napišem autobiografsku priču do mog povratka sa studija na FAMU  u Pragu. Stefan se složio i tako je nastala knjiga “Sam o sebi”. Tako smo jedno vreme pisali paralelno. “Sam o sebi” i “Malo iznad tla”! jedno vreme smo se i trkali ko će pre da završi. Bilo je tu šale, rasprava. Najviše u vreme korone, lok dauna. Utonuo sam u “bunare svojih prošlosti” i često se u svom pisanju i savetovao sa Stefanom, mada mu nisam davao ništa da čita da ne bi slučajno to uticalo na njegova pitanja. Drago mi je što je to uspelo i što je Stefan svim razgovorima pristupao čistog srca – objašnjava Karanović dodajući da su verovali da će obe knjige imati promociju istog datuma.

– U jednom trenutku je izgledalo moguće da promocija obe knjige bude istovremeno, 20. decembra 2022. godine. Izdavači Geopoetika i Filmski centar Srbije su se složili. Međutim, iz tehničkih razloga “Malo iznad tla” nije stigla tako da se na zakazanoj promociji pojavila samo knjiga “Sam o sebi”. Bili smo pomalo tužni ali šta da se radi. Drago mi je što sada u knjižarama postoje obe knjige  (“zelena” i “bela”) i što sam u njima izneo skoro sve čega sećam, odnosno ono što sam izabrao da kažem. Obe knjige se razlikuju, ali i dopunjuju – konstatuje Srđan Điđa Karanović.

Za Stefana je rad na monografiji, kako kaže za Danas, bio prilika da sagleda jedan rediteljski put s autorom koga voli da sluša i s kojim voli da polemiše.

– Osetio sam kao veliku privilegiju ovu mogućnost da sagledam jednu važnu i veliku rediteljsku karijeru ili možda bolje rečeno rediteljski put, od početka do kraja i da imam mogućnost da slušam, postavljam pitanja, polemišem. Svi Karanovićevi filmovi su već klasici i sve sam ih već dobro znao, ali gledajući ih u ovom kontestu pomoglo mi je da mnogo dublje shvatim Karanovića i kao reditelja i kao ličnost. Ma koliko bili različiti, svi njegovi filmovi su lični i autentični. I imaju jednu veliku vrlinu – duboko su ukorenjeni u našu sredinu. Našu kulturu, naše zablude, naše snove. Ne možete da zamislite da se ti filmovi dešavaju bilo gde drugde. Oni uspevaju da opišu i objasne ovaj naš prostor i menatlitet koji je večno „nešto između“. I zato mislim da opstaju do danas. Lako se u njima prepoznajemo – kaže Arsenijević.

Stefan Arsenijević

“Karanovićevi filmovi uspevaju da opišu i objasne ovaj naš prostor i menatlitet koji je večno „nešto između“. I zato mislim da opstaju do danas. Lako se u njima prepoznajemo”

Prema njegovim rečima knjiga je puna zanimljivih anegdota koje na najbolji mogući način govore o tome kako su nastajali ovi filmovi, kakav je bio kreativni proces, kako je Karanović režirao, na koje prepreke je nailazio.

– Nismo želeli klasičnu monografiju, želeli smo upravo to: svedočanstvo iz prve ruke. Na primer, nekada su slučajnosti na snimanju pomagale da se dođe do kreativnih rešenja, poput jedne pokvarene česme koja je pomogla Karanoviću da osmisli delikatnu intimnu scenu u „Petrijinom vencu“. Nekada morate da se prilagodite neočekivanom sticaju okolnosti, kao kada je jedan od glavnih glumaca napustio seriju „Grlom u jagode“ tik pred snimanje, pa je Karanović odlučio da taj lik potpuno izbaci iz serije. Meni je najuzbudljivija priča o „Virdžini“, poslednjem filmu snimljenom u velikoj Jugoslaviji. Sve vezano za taj film je potpuno suludo i neverovatno. Tako se hrvatsko-srpsko-francuska ekipa filmskih radnika zatekla u Kninu u sred barikada, zveckanja oružjem, tenkova i nacionalističkog ludila, pokušavajući da do poslednjeg trenutka snime svoj film. Jer film je važniji od života, pa i rata. Uz sve to prate ih i uraganski vetrovi, zemljotresi…- priča Arsenijević.

Upitan zašto monografija ima naslov “Malo iznad tla” Arsenijević kaže da je to sintagma koja se često pojavljivala u njihovim razgovorima.

– Karanović ima jako raznovrstan opus. On se svojski trudio da uvek bude drugačiji. Na primer, posle serije „Grlom u jagode“ snimio je potpuno eksperimentalni, anarhistički film „Miris poljskog cveća“, pa se potom okrenuo klasičnoj književnoj adaptaciji „Petrijinog venca“ po romanu Dragoslava Miahilovića, dakle epoha, ruralni motivi, a odmah potom snimio je savremenu i urbanu ljubavnu priču „Nešto između“… Međutim u svim tim različitim ostvarenjima oseća se igra, oseća se da su čak i kada su filmovi realistični, uvek malo odignuti od zemlje. Jer, kako Karanović kaže u knjizi – film je uvek bolji i lepši od života – zaključuje Stefan Arsenijević.